Ljudi

Intervju sa Boškom Jolovićem Boletom povodom 70 godina RK Čelik

Intervju sa Boškom Jolovićem Boletom povodom 70 godina RK Čelik – Ove godine Rukometni klub Čelik obilježava 70 godina postojanja. U svojoj dugoj historiji Čelik je ne samo pravio dobre rezultate nego i stvarao čitavu plejadu sjajnih rukometaša. Ali je jednako tako veliki broj zvučnih rukometnih imena i dolazilo u Čelik i branilo boje ovog kluba, dajući svoj doprinos i pečat uspjesima Čelika. Svima koji su dolazili u RK Čelik bila je čast i zadovoljstvo braniti boje crveno-crnih.

U ovom serijalu ”70 godina RK Čelik” svoja sjećanja na ovaj Klub sa dugom tradicijom iznijeće više poznatih rukometnih imena, koji su neko vrijeme proveli u Čeliku.

Bole je ostavio snažan pečat u RK Čelik

Jedan od onih igrača koji je svojevremeno bio važno i veliko pojačanje u RK Čelik i koji je ostavio snažan pečat u ovom Klubu je – Boško Jolović Bole, posebno poznat po tome što ga je voljela bukvalno čitava a ne samo ona sportska Zenica.

Boško Jolović sa predsjednikom Kluba i ministrom sporta Saudijske Arabije, nakon osvojanja kadetskog prvenstva

Trenutno se Bole nalazi u Saudijskoj Arabiji kao uspješan trener, ali je vrlo rado našao vremena da odgovori na naša pitanja o njegovom boravku u Čeliku, Zenici i inače o njegovoj rukometnoj karijeri.

Djetinjstvo i počeci u Crvenki

Mjesto Crvenka u Vojvodini je nekada bilo veliki jugoslavenski centar rukometa. Boško Jolović je Crvenčanin, rođen 26. januara 1986. godine u porodilištu Vrbas, kod Crvenke. U Crvenki je napravio svoje prve rukometne korake i dostigao sjajnu karijeru. S rukometnom loptom se druži od 1993. godine što praktično znači gotovo 30 godina!

REDAKCIJA: Bole, možeš li nam se kratko predstaviti, ko je Boško Jolović?

BOŠKO: Prije svega – pozdrav svim Zeničankama i Zeničanima, a posebno mojim Čelikovcima! Izuzetno mi je drago i počastvovan sam što sam deo ovog intervjua.

O istoriji RK Crvenke se može pričati satima i danima. Klub je osnovan 1952. godine. Ja sam prošao sve mlađe selekcije RK Crvenke, potom sam jedan kratak period bio u RK Čeliku (gde sam se ujedno i zaljubio u taj divni grad, reku, zavoleo ljude u i oko kluba). Iz Čelika sam se potom vratio u rodnu Crvenku, igrao još u Vranju, u Saudijskoj Arabiji, da bih se ponovo, po drugi put, vratio u svoj Čelik, gde sam i završio igračku karijeru.

U početku i košarka i rukomet uporedo

REDAKCIJA: Sjećaš li se svojih rukometnih početaka: otkud rukomet, kako si počeo, ko te ”odveo” u RK Crvenku?

BOŠKO: Na prvi trening, rekoh, otišao sam davne 1993. sa svojim tada najboljim drugarom a današnjim kumom Milanom Jovovićem, čiji je ujak Svetozar Jovović bio preuzeo ulogu trenera mlađih selekcija. Svetozar je, inače, velik i sjajan igrač i još bolji trener… I pošto je njegov ujak bio trener rukometaša, prijatelj Milan mi je rekao da, umesto košarke, krenemo na rukomet. To je bilo presudno i tako je sve to počelo.

Rukomet je u Crvenki uvek bio i ostao sport broj jedan (pored svih poteškoća) i i dalje je jedan od najuspešnijih i najboljih rukometnih škola i kolektiva u Srbiji a i šire).

Ono što je malo poznato jeste da sam pre rukometa išao na košarkaške treninge sa svojim starijim bratom i sve do trećeg razreda osnovne škole uporedo igrao i trenirao i košarku i rukomet. I dan danas pratim i uživam gledajući a i igrajući basket sa svojim prijateljima.

Tokom boravka u Zenici pratio sam OKK Čelik i KŽK Čelik kad god su mi obaveze dozvoljavale. I imao sam i tu puno prijatelja i prijateljica (haha).

Crvenka i RK Crvenka su jedno

REDAKCIJA: Poznato je da je cijela Crvenka praktično živjela za jedan klub i za rukomet. Reci nam nešto o tome!

BOŠKO: O istoriji RK Crvenke moglo bi se pričati i pisati satima i danima. Klub je osnovan davne 1952. godine. Od osnivanja kluba pa do današnjeg dana klub je bio poznat kao rasadnik talenata i klub iz čije je škole izašlo na stotine velikih igračkih imena na jugoslovenskom i svetskom nivou.
Od najznačajnijih sportskih rezultata to su sigurno titula Prvaka države 1969. i dva Nacionalna kupa 1967. i 1988. godine.

Plejada vrhunskih asova u RK Crvenki

Čitava plejada vrhunskih asova se afirmisala u RK Crvenki. Spomenuću samo neke koje smatram da su igrama, ponašanjem i ostvarenim rezultatima za Crvenku dostigli sam vrh evropskog i svetskog rukometa.

Evo tih imena koja su zlatnim slovima upisani u RK Crvenki, ali i državi, regionu i u svetu:

Vrhunski pivot i kasnije trener, Slobodan Čile Mišković -sportski centar u Crvenki sada nosi njegovo ime;
Sjajni Radisav Pavićević;
Izvrsni Čedomir Bugarski; veliki Petar Fajfrić;
Čuveni Jozef Holpert:
Jedan i jedini Svetozar Jovović;
Sjajni Dragan Škrbić, igrač Barcelone, koji je osvojio titulu ”igrač godine u svetu”;
Dalibor Čutura i mnogi mnogi drugi.
Kao što rekoh, mogao bih satima i danima pričati o tim i drugim svetskim rukometnim zvezdama poniklim u Crvenki, o njihovim sportskim dostignućima i o medaljama koje su osvajali.

Iz mog vremena, dok sam branio boje RK Crvenke, dva puta smo dolazili do polufinala kupa Srbije, gde smo uvek bili najmlađa ekipa sa mnoštvom mladih i telantovanih igrača. Inače, RK Crvenku je uvek krasila ”politika” stvaranja vlastitih rukometaša.

Druženje sa rukometnim velikanima

U razgovoru za naš portal, Boško nastavlja svoju emotivnu priču:

”Čitav život sam se družio sa rukometnim velikanima. Da nabrojim neke:

Čast mi je što sam delio svlačionicu sa Draganom Marijancem koji je osvajač Evropskog srebra sa reprezentacijom Srbije 2012.
Naš Milan Ivančev, koji je nekoliko godina skupa sa mnom igrao i u RK Čeliku i tu ostavio velikog traga, bio je Evropski i Svetski kadetski prvak.
Ilija Abutović je bio prvak Evrope sa RK Vardarom iz Skoplja i najbolji odbrambeni igrač.
Savo Mester je bio najmlađi učesnik Svetskog prvenstva u Hrvatskoj 2009. sa svojih 18. godina.
Jozef Holpert je osvajač mediteranskih igara u Italiji.
Mitar Markez osvajač EHF kupa sa Gepingenom i osvajač kupa Francuske sa Monpeljeom.
Milan Jovanović, kao jedan od najperspektivnijih mladih igrača Evrope i član seniroske reprezentacije, sa uspehom već nekoliko godina igra u Francuskoj.
Za mene, kad sam ja u pitanju, najveći uspeh i velika čast u karijeri u RK Crvenki je to što sam u jednom periodu nosio kapitensku traku tog rukometnog giganta kakav je RK Crvenka. To je za mene bilo nešto posebno i taj je osećaj neopisiv”.

Boravak u Zenici – Iz autobusa na teren
REDAKCIJA: Boško, otkud u Zenici i u Čeliku?

BOŠKO: Uh, 2010. godine, sećam se kao da je juče bilo… Završavao sam papirologiju u vezi izdavanja novog pasoša kada sam dobio poziv prijatelja koji me pitao šta mislim o odlasku u Zenicu u RK Čelik, pošto su im neophodna pojačanja. Bio sam zatečen ali me ubrzo nakon toga pozvao i predsednik Čelika Pane Škrbić, koji mi je objasnio situaciju i želju da branim boje Čelika.

Nakon tog razgovora dileme više nije bilo. Tadašnjem treneru Čelika, Milanku Savčiću Ćiti, preporučio me trener Slaviša Laković.

Prilikom dolaska u Zenicu, na autobuskoj stanici me dočekao sekretar Kluba Nehru Koluh i odmah odveo na trening. Igrači su već uveliko trenirali, video sam tu na probi i neke drugare iz Srbije i praktično sam iz autobusa ”uskočio” na teren Gradske arene u Zenici.

Trener je hteo da me vidi ”na licu mesta” i uveri se u moje i kvalitete još nekoliko igrača i odluči ko od nas novajlija ostaje u Čeliku a ko ne.

Tokom treninga mi je trener Savčić prišao i rekao: ”Ti ostaješ, idi na istezanje, trening je za tebe gotov!”

Te polusezone cilj je bio opstanak u Premijer ligi. Krenuli smo lepo, rezultati su bili dobri i sve je funkcionisalo zaista dobro, sve do momenta kada predsednik Škrbić odlazi tri meseca poslovno u Ameriku.

Odmah nakon odlaska predsednika u SAD, počeli su problemi – finansijski a onda i ostali, što se odrazilo na treninge a kasnije i na razultate.

U telefonskom razgovoru sa predsednikom u Americi rečeno je da će svaki igrač koji ostane u Klubu biti ispoštovan. Međutim, neki su otišli iz Kluba ne čekajući ga.

Nas nekolicina igrača sa strane smo ostali. Trudili smo se i borili koliko smo mogli, ali nažalost, nismo mogli mnogo promenuti stvari na bolje.

Trener Ćito je bio u pravu. Da je glavni strateg predsednik Škrbić bio tu, ništa loše nam se ne bi desilo.

Prvi odlazak iz Čelika

”Kada se predsednik Škrbić vratio iz Amerike, pokušao je maksimalno da ispravi stvari i u rezultatskom i svakom drugom smislu”, kaže Jolović. ”Ipak je – dodaje – sve bilo prekasno i morali smo se rastati. Na rastanku mi je predsednik rekao da bi voleo da ostanem u Čeliku i, ako ne pronađem klub, da se vratim jer su za mene vrata RK Čelika uvek otvorena.

U tom periodu sam u Zenici stekao mnogo prijatelja a ta prijateljstva i dan danas traju i to mi je najveća satisfakcija boravka u Zenici.

Otišao sam iz Zenice mnogo bogatiji, bogatiji mnogim prijateljima i prijateljicama. Ne poznajem grad kao što je Zenica, grad dobrih ljudi koji ljude sa strane prihvataju kao svoje! Mene su prihvatili kao svog najrođenijeg i svi su govorili ”naš Bole”, sjeća se danas Boško Jolović.

Ponovo u Zenici nakon Saudijske Arabije

REDAKCIJA: I kada se dešava ono ”Boško po drugi put u Zenici”?

BOŠKO: Taj drugi deo priče je najlepši. Nakon Čelika sam otišao u Saudijsku Arabiju. Kad sam se vratio u Crvenku 2013, pozvao me predsednik Škrbić i rekao: ”Bole, trebaš nam. Hoćeš li ponovo u Zenicu?”

Rekao mi je da su napravili dobru ekipu i organizaciju i da im treba borac kao što sam ja. Nisam se dvoumio nijednog sekunda, hitno sam spakovao stvari i krenuo put Zenice. Niko sretniji od mene!

Kao malo dete sam se radovao ponovnom dolasku u moj grad. Nije mi predstavljala problem ni činjenica da sam odradio samo jedan trening pre prve utakmice sa sarajevskom Bosnom, koja je tada okupila skoro celu juniorsku reprezentaciju BiH.

Završio Višu trenersku školu

Zaista, tada je sve bilo drugačije, klub je bio dobro organizovan, snažan u svakom pogledu. Tačno se znalo ko je za šta zadužen, a predsednik Škrbić je bio pravi komandant ”broda”. Nama igračima je bilo mnogo lakše i bolje, bili smo fokusirani samo na teren.

Čak sam u tom periodu, zahvaljujući dobroj organizaciji kluba i pomoći predsednika Škrbića, igrajući za Čelik, uporedo završio Višu trenersku školu u Novom Sadu. Na kraju sezone mi je Klub (predsednik Škrbić), u znak zahvalnosti, finansijski pomogao da završim i diplomiram.

Inače, poznata je ta strategija predsednika Škrbića, da nas igrače sve tera da se školujemo.

REDAKCIJA: Sjećaš li se saigrača iz tadašnjeg Čelika? Zavoljeli su te Zeničani, ali i Zeničanke…

BOŠKO: Naravno da se sećam, te sezone 2010. golmanski tandem je bio Jukić – Sidik Omerović. Na krilima smo bili Guša – Edin Gusić, Ćosa – Ahmedin Ćosic, Čupko – Vladimir Čupković , Goran Đuričin i ja. Bekovi Marko Perić, Adis Ćuran, Mirza Dervenčić, Đorđe Pajić te mladi perspektivni Tarik Kasumović i na liniji naš sjajni Aldin Begagić Bega i Ekinović. Trener je bio već pomenuti Ćito Savčić.

U Čeliku mi je period 2013 – 2015. najdraži. Igrački i organizaciono bili smo ”TOP”, mnogo, mnogo bolji nego 2010. godine.

Ekipa iz 2013. je bila baš prava družina. Ja sam stigao samo dva dana pred početak prvenstva. Većinu momaka sam poznavao i družio se s njima i privatno (2012. sam celo leto proveo kod mog drugara Ahmedina Ćosića). Prihvaćen sam kao da sam starosedelac.

Trener je tada bio Zdenko Antović, dobar čovek i iskusan trener. On mi je na prvom treningu rekao koja je moja uloga u timu i tome sam bio maksimalno posvećen.

Atmosfera je zaista bila sjajna, za nju su bili zaduženi oni najstariji i najbolji – Davor Kadić, Aldin Begagić i Dragan Starčević. U ekipi me je sačekao i moj školski drugar iz Crvenke Milan Ivančev, što mi je bilo posebno drago, jer se radilo o vrhunskom srednjem beku i dobrom drugaru.

Mislim da je od te sezone krenulo da se svaki rezultat, osim pobede, smatra velikim neuspehom i voleo sam što je tako. Svakim danom smo bivali sve bolji i bolji.

Takođe, 2014. godine ekipa se nije mnogo promenila. Imali smo svega 3-4 pojačanja. Beležili smo sve bolje i bolje rezultate, bili smo prvaci Lige, došli do finala Kupa BiH, izborili izlazak u Evropu…

Druženje sa Ćosom, Gušom i ostalima
”Pored drugara iz ekipe, najviše sam se družio i vreme provodio u drustvu Ćosića – Osmančevića – Hadžikadunića i Gusića. Sa Ćosićem sam imao zaista poseban odnos.

Kasnije, moje poznanstvo sa Kenanon Merdanovićem je preraslo u veliko prijateljstvo. To je strašno dobar momak koji obožava Čelik i rukomet.

Sve u svemu, Zenicu sam doživljavao kao svoju kuću. Ne bih voleo da nekoga zaboravim pa ću reći da sam se družio sa svima. Sa muškima, ali i sa devojkama, posebno košarkašicama Čelika. Priču o devojkama ću preskočiti, jer je samo jedna Zeničanka uspela da me osvoji. Neću joj reći ime, ali ona zna ko je.”

REDAKCIJA: Bole, reci nam nešto o trenerima u Čeliku. Kažu da si bio miljenik trenera Savčića – Ćite…

Rizvanović – tihi junak iz senke
BOŠKO: Trener Savčić je bio trener starog kova, jako strog. U Crvenki se reč trenera poštovala i naučen sam da budem ”vojnik kluba” i da sva ”naređenja” trenera izvršavam bez pogovora. To se njemu posebno dopalo i zato sam, kako kažete, bio njegov miljenik, mada nas je Ćito sve gledao istim očima, nikoga nije posebno izdvajao, pa čak ni Begu (Aldin Begagić), sa kojim je sarađivao pre toga puno prethodnih sezona.

Mada sam sa svakim trenerom imao više nego korektne odnose i saradnju, najbolje partije i najlepše sam se osećao na terenu za vreme mandata trenera Adija Bašića. On me podsećao na Svetozara Jovovića koji mi je davao punu slobodu u organizaciji igre i koji mi je verovao, čak i kada nije bio ”moj dan”. Zato sam mu uvek vraćao sa 200%.

Uvek se i rado setim tada pomoćnog a sada prvog trenera Čelika, Seldina Rizvanovića, koji je bio odlična veza između nas i trenera. Pomogao nam je na svim poljima i bilo bi nekorektno njega zaobići. Bio je važan šraf naše ekipe jer, kada ekipi ne ide, tada se on pojavljuje i kao pravi profesor telesnog odgoja razgovorom, savetima i svojom mirnoćom, pomaže ekipi da se vrati na pravi kolosek.

On je tihi junak iz senke. Ovom prilikom veliki pozdrav i sve najbolje za našeg Seldu!

Nismo izborili Evropu, ali je ona došla kasnije!
REDAKCIJA: Bole, čega se još sjećaš iz Tvog doba iz RK Čelika?

BOŠKO: Uvek se vraćam na period 2013. godine. Igrali smo zaista dobar rukomet, sa čvrstim bedemom u odbrani – Martićem u srcu odbrane i Starčevićem na golu. Iz dobre odbrane bilo je i dosta kontranapada, gde smo prednjačili Davor Kadić i ja.

Zaista, ostaje žal što te godine nismo izborili Evropu, iako smo cele sezone bili na prvom mestu. Istina, Evropa je došla nešto kasnije.

Trener Zdeno Antović je držao ekipu na okupu tokom cele sezone. Nekako, kad god smo bili u usponu forme, dešavala nam se neka povreda.

Prvo nam se povredio Mirza Hurem koji je imao ubitačan šut, nakon njega i Mirza Dervenčić, da bi nas povreda Davora Kadića u Maglaju definitivno izbacila iz ritma.

I pored toga, nismo se razočarali, završili smo sezonu na prvom mestu u Premijer ligi BiH, ali onda kreće liga za prvaka, gde svi kreću od nule. To, možda, iz ovog ugla, nije bilo fer prema ekipi koja je čitavu godinu bila prva ali i to je sport…

Svaka utakmica je najvažnija

REDAKCIJA: Boško Jolović je i u igri, i na terenu, i u RK Čeliku isijavao posebnim emocijama. Utakmice RK Čelika sa RK Bosnom iz Visokog, bez ikakvog rezultatskog značaja, Čelik je izgubio, a Ti si pet minuta nakon utakmice plakao?…

BOŠKO: Uuuuh, svaka čast, i toga ste se setili… Pa, odmah bih želeo da Vas ispravim – ne postoje utakmice bez takmičarskog značaja. Svaka ima značaj! Ako ne zbog bodova, onda generalno zbog atmosfere u ekipi, zbog publike koja je došla da vas gleda i podrži i, na kraju krajeva, radi nas samih… Radiš čitave sedmice, trudiš se, gineš, daješ sebe i onda, kada dođe taj najlepši dan, dan utakmice, ti si nemotivisan…

Ekipa RK Čelik na utakmici u Sarajevu protiv RK Bosne

Ja nisam takav! Za mene je svaka utakmica najvažnija! Suprotno teško podnosim i veliki sam emotivac. Tačno je, sedeo sam pored gola sa očima punih suza, bilo mi je teško da se pomirim da smo izgubili utakmicu, uz ogromno poštovanje svim ekipama, ali u tom momentu od mnogo slabije ekipe Bosne i to još na domaćem terenu! Sećam se da mi je jedan od novinara, mislim da je bio Draženko Jurišić, prišao i rekao: ”Nema veze Bole, biće bolje sledeće nedelje!”

Ne može da ”nema veze”, jednostavno, taj stav nije ispravan.. . Ne poštuješ tako pre svega sebe i svoj rad na treninzima, ne poštujemo onda ni ljude koji su izdvojili vreme i novac da dođu na našu utakmicu jer posle ćemo među te iste ljude u grad… Inače, svaki poraz mi teško pada, ali na sreću, u Čeliku ih je bilo veoma malo.

Zenica me kupila za sva vremena
REDAKCIJA: U Klubu je zabilježeno kako je Bole među prvima u gradu spasavao grad od poplave…

BOŠKO: U Zenici sam čitavo vreme bio okružen divnim ljudima, ljudima koji su brinuli o meni kao da sam član njihove porodice. Dolazili su kasnije i kod mene u Crvenku. Zeničani, Zenica i reka Bosna su me kupili za sva vremena. Čak sam pre dve godine proveo par dana sa ocem u Zenici, da mu pokažem taj prekrasni grad u koga sam se zaljubio i da pokažem kako tu žive divni ljudi.

Boško Jolović sa momcima u Zenici koji su odbranili Bulevar od poplava

A što se poplava tiče, to bi uradio svaki normalan čovek. Vraćao sam se sa treninga, išao Bulevarom i video grupu ljudi kako se bore i rade, prave nasipe u pokušaju da spreče izlivanje Bosne. Trkom sam otišao u stan koji je bio nedaleko Bulevara, na brzinu se presvukao i otišao da pomognem ljudima u nevolji.

Pomagao sam mojim Zeničanima, tim istim Zeničanima koji iz nedelje u nedelju bodre moje drugare i mene. Kad se pojavio čuveni Blicko, nisam hteo da se slikam ali je moj drugar Adnan Begagić rekao da se moram slikati, zamolio me i pristao sam na kraju. I sutra bi opet pomogao gde god je pomoć potrebna…

I dalje pratim sve o Čeliku

REDAKCIJA: Pratiš li Čelik sada, sa distance? Šta imaš reći?

BOŠKO: Naravno da pratim, informišem se redovno na vašem sajtu. Imate odličnu stranicu. Čujem o Čeliku i preko mojih prijatelja koji su redovni na utakmicama. Žao mi je što je prethodno prvenstvo prekinuto i što nismo imali priliku da u poslednjem kolu protiv Krivaje izborimo povratak u Premijer ligu. Čelik i Zenica to zaslužuju. Ali Virus Covid 19 je svima napravio zlo i problem, tako da se nadam da ćemo se sledeće sezone vratiti tamo gde nam je i mesto, u Premijer ligu i sam vrh bh. rukometa.

Poželeo bih ekipi, stručnom štabu i upravi Kluba, posebno sjajnom ”kormilaru”, predsedniku Škrbiću, mnogo zdravlja, da igrače zaobiđu povrede i da se na kraju sezone svi zajedno radujemo, uz poruku: čuvajte se!

Planovi i dalje vezani za rukomet
REDAKCIJA: Gdje se Bole sada nalaz i kakvi su Ti planovi? Čujemo nešto i o nekim inesticijamama. Ima li Čelika u Tvojim planovima?

BOŠKO: Trenutno sam u rodnoj Crvenki, odmaram se i pregovaram sa zainteresovanim klubovima. Zbog situacije sa virusom sve ide sporije ali videćemo kako će se stvari odvijati.

Planovi su mi i dalje isključivo vezani za rukomet. Mada vidim da ste dobro informisani, haha… Da, tačno je da sam investirao u poljoprivredu, ovde u Crvenki i za sada sve ide nekim svojim tokom, tako da dosta vremena provodim i na tom polju, odnosno projektu.

Vidimo se ponovo u Čeliku: zašto da ne?

Lagao bih kada bih rekao da sebe ne vidim i ne želim ponovo jednog dana u Čelik, ali ovoga puta na klupi. Stekao sam dovoljno iskustva (znanja nikada nije dosta) da bih se upustio u tako ozbiljan projekat rada u RK Čeliku.

Imao sam privilegiju da sarađujem sa vrhunskim rukometnim stručnjacima koji su bili selektori, a boravili su u Saudijskoj Arabiji, kada sam i ja tamo radio kao trener. Osvajajao sam titule klupskog prvaka države u Saudijskoj Arabiji sa raznim selekcijama.

Iskustvo sa španskim rukometnim strategom Fernando Barbeitom, koji je trenutno drugi trener velike Barselone i definitivno čovek koji mi je preneo dosta znanja i od koga sam mnogo naučio, puno mi znači.

Takođe, dve godine sam radio i dosta naučio i od slovenačkog trenera Boris Deniča. On je vodio vrhunske klubove i sa reprezentacijom Slovenije beležio vrhunske rezultate.

REDAKCIJA: Bole, hvala na razgovoru!

BOŠKO: Hvala i Vama! I sve najbolje mom Čeliku i mojoj Zenici! Vidimo se, ako Bog da, u Zenici!

Fotografije: Iz privatne zbirke Boška Jolovića

Strogo je zabranjeno preuzimanje sadržaja, vijesti, videa ili fotografija bez navođenja izvora i bez dozvole. Vlasnik materijala je UG Zenicablog, osim ako nije navedeno drukčije.

Kontakt sa portalom Zenicablog možete ostvariti:
email: [email protected]
Viber poruke: +387 60 355 8888
Facebook Inbox: https://www.facebook.com/Zenicablog/
Twitter: https://twitter.com/Zenicablog2010

Instalirajte android aplikaciju ZENICABLOG - link na GOOGLE PLAY STORE
i aplikaciju za Apple-IOS operativni sistem