Tačno pre 50 godina pod, ovim naslovom je, poznati jugoslavenski glumac i dramski pisac Josip Pejaković (1948-2025.), napisao monodramu. Njega je u Franfurktu uvredio, tamo neki NN Nemac, a mene je uvredila poznata javna ličnost, profesor emeritus Nenad Kecmanović, koji od raspada Jugoslavije živi u Beogradu. On me je svojom kolumnom, od 27.12.25. pod naslovom: “Imaginarna Bosna”, natjerao da mu odgovorim sa Pejakovićevim naslovom. To činim sa nekoliko rečenica:
Prvo o njegovom tekstu. Mislim da je to visokonaučna, ali najobičnija šprdačina na račun zajedničke nam države. On je, kao gradsko dete rođen u Sarajevu, a ja kao seljačko u selu Kolunić kod Bosanskog Petrovca. Iz njegovih kolumni lako se može zaključiti da on, kao i Dodik (kome je savetnik), ne priznaju ni BiH ni njen glavni grad. Kontra njima, ja priznajem i jedno i drugo, a građanima Petrovca i Zenice, redovno čestitam Dan državnosti BiH 25. novembar 1943. godine, a radi Krajišnika koji su učestvovali u oslobađanju njihovog grada, Zeničanima čestitam i Dan oslobođenja, 12. april 1945.
Umesto da upućuje poruke i savete iz oblasti suživota, praštanja i pomirenja, on se šprda i sa komšilukom i sa suživotom, pa tako kaže: “Da ne govorimo o tome da bi se ovakvom praksom komšije postepeno toliko srodile da bi to prevazišlo najbolje dane samoupravnog socijalističkog suživota i zajedništva u BiH” To je samo suvoparna teorija, iz koje profesor zaslužuje čistu destku, ali praksa, koju on nema, ga demantuje. Suprotno od njega, za sebe mogu reći da bi mi za teoriju o suživotu profesor teško dao i šesticu, ali za ocenu iz prakse, ja ne bih bio zadovoljan sa devetkom. Obrazloženje:
U Zenici (od 1954-1994.), dvadeset godina sam pre i dve u toku rata, sa suprugom i dvoje dece, stanovao u soliteru “Grbavica”. Na mome spratu su živele 4 porodice:
Pašalić Muhamed i Sena, Lukačević Vladimir i Ivanka (Hrvati), Andrić Stanislav i Dijana (mešoviti brak) i Latinović Svetko i Desa. Slična struktura stanara, bila je i na ostalim spratovima, a samo malo drugačija, bila je i u preduzečima, školama, na pijaci, stadionu i drugde..
O predratnom suživotu, kafenisanju, izletima u okolinu grada, odlascima na more i druga komšijska druženja, ne treba ni spominjati. Kako je bilo u toku rata u drugim krajevima i mestima, ne znam puno, ali kad je Zenica u pitanju, znam da se suživot i u ratnim uslovima nije gasio. Sve ratne daće i nedaće smo delili na ravne česti. Osnovne namirnice: hleb, mleko, zejtin, šećer i humanitarnu pomoć, dobijali smo pomoću bonova, koje je izdavala Mesna zajednica. Zajednička su nam bila i skloništa prilikom granatiranja grada. Granate manjeg intenziteta (možda ni 1% u odnosu na Sarajevo), od početka juna 1992. do februara 1993. godne, dolazile su sa Vlašića od srpske vojske, a posle toga od HVO-a iz pravca Viteza i Putićeva. Svi smo jednako doživljavali nestanak: struje, grejanja, vode, goriva za vozila i peći i drugih životnih poterba. To nas nije zavađalo ili udaljavalo jedne od drugih, nego ohrabrivalo da i u takvim uslovima preživimo i ostanemo ljudi. I ostali smo. Nije to bilo neko bratstvo i jedinstvo, ali jesu dobri međuljudski odnosi.
Nažalost, te odnose kvarile su pojedine velike zeničke “Srbende” koje su kao izbeglice, ljubeći zemlju na Palama govorili: ” Nikad više s Balijama, na stadionu “Bilino polje” formiran je logor za 3.000 Srba, u Visokim pećima Željezare i u Livnici KP Doma, spaljuju se Srbi, penzionisani Srbi ne dobijaju istu pomoć kao Muslimani”. Ove laži je prenosila “Srna”, a objavljivala i beogradska RTS. Lično sam se uverio, kao što je i predstavnik Crvenog Krsta (iz Poljske), da je to bila gola neistina.
Kolumna o “imaginarnoj (nepostojećoj) Bosni” je prava rekapitulacija profesorovih višegodišnjih kolumni, puna je baba i žaba. Da bi dokazao da se “Bosna raspala”, on se poziva na: svetske naučnike, hodžine zapise, Gospu iz Međugorja, viceve o Hasi i Husi, Tursku, Liban, Švajcarsku, Bakira, Dodika i Čovića (lidera profesoreve “Herceg Bosne”). On Herceg Bosnu tretira kao stvarni, treći entitet (tu ideju podržava i Dodik). Prividno savezništvo i saradnja lidera Hrvata i Srba u BiH po pitanju rasturanja države, je veliki “trn u oko” i najumerenijim Bošnjacima, čiji lideri to koriste za dizanje tenzija sve do rata i pogoršanje odnosa između tri naroda. Mišljenja sam da je tekst u celini imao za cilj, da zada završni udarac za raspad države BiH, ali da je izvođač je promašio (ne zasluženi) penal.
Na kraju, obraćam se objektivnim srpskim naučnicima koji pripremaju “građu” za udžbenike i istoriju srpskog naroda s pitanjem: Kako će biti obrađene neke, neobjašnjive, savetničke i liderske odluke u periodu od maja 1993. do februara 1996. godine?
– Odbijanje Vens-Ovenog 1993. i mirovnog plana Kontakt grupe 1994. godine, uz prisustvo Miloševića, Ćosića i Bulatovića, koji su se zalagali za prihvatanje tih planova.
– Kontra mirovnim planovima, Karadžić novomobilisanim borcima na Ilidži ( među kojima sam, kraće vreme, i ja bio) 10 juna 1994. godine, šalje poruku: “U BIH nema mira, sve dok celo Sarajevo ne bude oslobođeno”!?. Dosta nas, koji vučemo poreklo iz Krajine, se na razne načine dovijalo i rizikovalo da prođemo vatrene linije od Zenice do Ilidže, ali niko nije mogao da ide kud je naumio, već je tu bio mobilisan. Poznavao sam nekoliko momaka (jedan od njih je i Aleksandar Bogdanović iz moga sela), koji su poginuli na Nedžarićima.
– Odluka o mirnodopskom iselenju oko130.000 Srba iz okoline Sarajeva, nakon tromesečne primene Dejtonskog sporazuma (početkom 1996.), a savetnici taj broj Sarajlija celom svetu prikazuju kao proterane, odnosno Srbe koji su morali napustiti Sarajevo. Samo ne kažu od koga i radi čega su to “morali”. Ubrzo su ta pitoma mesta, a naročito Ildža, sa sve Vrelom Bosne, Banjom i Alejom platana koja ih spaja, postala Meka za arapski svet. Na 160.000 m.kv. Arapi sa Bliskog Istoka su izgradili 160 objekata, a na atraktivnom Vrelu Bosne, ambasador Kuvajta izgradio je sebi rezizdenciju i privatnu vilu. Taj, najlepši deo Ilidže, dobio je ime “Kuvajt siti”.
Za razliku od Sarajlija, Srbi rođeni u: Glamoču, Grahovu, Drvaru i Bosanskom Petrovcu, su poslušali savet samo svoga, bihaćko-petrovačkog vladike, a sadašnjeg mitropolita dabar-bosanskog, Hrizostoma. Posle Dejtona, vratili su se na svoju dedovinu, iako se ona nalazi u Federaciji BiH. Kako žive? Pa poteško, ali jednako kao što žive komšije Bošnjaci i Hrvati.
Svetko Latinović, Kać (nekad Zenica)
Kontakt sa portalom Zenicablog možete ostvariti:
email: [email protected]
Viber poruke: +387 60 355 8888
Facebook Inbox: https://www.facebook.com/Zenicablog/
Twitter: https://twitter.com/Zenicablog2010
