Ljudi Naše

Aleksandar Pašić za Zenicablog: Zašto na odlasku neću da kupim magnet za frižider sa motivom Zenice?

Primaj prvi vijesti na viber - besplatno - PRIJAVI SE NA OVOM LINKU
Podijeli ovu vijest:

Zenicablog na svojoj Instagram i Facebook stranici godinama objavljuje fotografije našeg grada, a njihovi autori su naši sugrađani i gosti Zenice, koji odluče da svoje radove podijele sa Zeničanima u ovom gradu i čitaocima širom Planete.

Tako je bilo i prije nekoliko večeri, kad nam se javio Beograđanin, odnosno da budemo precizniji – Zemunac, Aleksandar Pašić, koji je proteklih mjeseci živio u i radio u Zenici, u okviru jednog poslovnog projekta u ArcelorMittalu.

Osim što su Aleksandrove fotografije same po sebi bile zaista izuzetne i zanimljive, posebno nas je dojmilo njegovo obraćanje i odabir tema. Zato smo ga zamolili da nam se ponovno javi, ovaj put i sa par riječi da dodatno pojasni svoja osjećanja nakupljena tokom višemjesečnog boravka u našem gradu.

Večeras smo primili novi Aleksandrov email, u kojem sublimira svoj boravak. Napisao nam je da je tekst pisan ekavicom, jer nije želio da “na svoju ruku” pokušaja da ga prebaci u ijekavicu. Međutim, ono što je napisao, razumljivo je svakom građaninu bilo kojeg grada na svijetu, pa Aleksandrovo pismo objavljujemo upravo onako kako je i napisano – iz srca.

ZAŠTO NA ODLASKU NEĆU DA KUPIM MAGNET ZA FRIŽIDER SA MOTIVOM ZENICE?

Kako, ali kako da na njega stane sve ono što sam proživeo u ovih par meseci? Koliki treba da bude taj magnet, a tek frižider. Treba sva ta mesta, doživljaje, ljude, priče, ukuse i reči staviti na tako malu površinu!

Treba na njemu objasniti da nema puno pozorišta na svetu koja mogu da se pohvale da na samom ulazu imaju remek delo najvećeg vajara Evrope, Dušana Džamonje. Koliko gradova može da se pohvali da ima njegove radove u javnom prostoru? Zenica, sigurno može! A velika tapiserija-zavesa koju je za potrebe pozorišta napravila Splićanka, jedna od najvećih umetnica ne samo na našim prostorima, Jagoda Buić. E pa u tom pozorištu gledao sam predstave koje su toliko jednistvene da još nisu došle, a vervatno neće skoro, do mojih krajeva. Nismo mi toliko hrabri da uživamo u režiji  Zlatka Pakovića i Harisa Pašovića ili u drami velikog hrvatskog pisca Ante Tomića. Zenica jeste! Upravo sam u njemu doživeo da svi u publici, na koncertu u čast grupe Indeks, tiho pevaju sa suzama u očima „Svim majkama bi’ izbrisao bore, učinio da očevi ih vole, davnu ljubav da im vrate, i da mirno žive svoje sate, da sam ja netko“. Nakon stotine odgledanih koncerata shvatiš da ovakvu emociju prvi put doživljavaš. Ne u Beogradu, Beču, Zagrebu, Budimpešti, Čikagu. Ne. U Zenici, da!

Kako da magnetu objasnim da nema mesta da na njega stavim džamiju, katoličku katedralu, pravoslavnu crkvu, sinagogu i sve to na manje od pola kilometara prečnika? Ni jedna ispisana ili oštećena. Niko mi neće verovati.

Samo u Zenici možeš da uđeš u uramljivačku radnju i zatekneš vlasnika kako hrani macu u ćošku vrućim pečenjem. Svratiš na kratko i ostaneš preko sat vremena upoznavajući se sa ranim radovima velikog Mersada Berbera, Safeta Zeca, Ismeta Mujezinovića. U pričama o profesorima slikarstva sa akademije likovnih umetnosti u Sarajevu i uživanju u njihovim radovima vreme proleti.

Ne znam kako bi na magnet stale sve one reči koje sam ovde prvi put čuo. Kako objasniti šta je sabur, srklet, adet, hefta, sandžija… Kaže meni danas hećim iz hitne službe “kako da ti naplatim pregled kada ti nije ništa”!

Magnet je mali prostor da prenese zabrinutost prodavačice iz lokalne pekare koja mi polutiho kaže da se “plaši da šarenica neće imati dobar ukus kada se ohladi, jer dug je put do vaše kuće” i da je bolje da ponesem burek. Upakovaće mi malo bolje da bude vruć i nakon pet sati vožnje. Na izlasku će mi gospođa, koja je bila pored mene, dobaciti sa velikim osmehom “pozdravite mi Beograd”.

Nema mesta ni za moje fotografije, sa zastavama za koje su me prijatelji u poverenju savetovali da pripazim jer to su one nezvanične, sa divnim cvetom. A ja baš taj Lilium bosniacum tražim da ih zasadim u jednu banatsku baštu. Kažu to je autohtoni cvet, ne sme se, mislim se pa nije neki greh da mi cvet bude podsetnik na ovo divno vreme i ovaj grad. Neka me hapse ako treba.

Naljutio bi se moj frižider kada bi na magnet stavio sve ćevabdžinice koje sam obišao, sudžukice koje sam probao, hadžijske ćevape, neverovantu mućkalicu sa sveže pečenim domaćim hlebom. Trebalo bi mi vremena da objasnim da se autentični desert iz ovog grada zove Havana. Nisam pitao nikoga zašto.

Nisam ništa pisao o mojim Čeličancima. Kako bi se tek njih sto nagurali na magnet Takvi likovi. Takve duše, zalužuju mnogo veći prostor. Gde staviti sve pesme mog kolege, vašeg sugrađana, tako mladog a već uvrštenog u pesničku istoriju Bosne.

Odlazim sa puno uspomena i majicom, vaše izuzetne dizajnerke, na kojoj piše KEMBRIDGE. Znam, odmah će moji prijatelji, jezički čistunci, jedva dočekati da kažu „pogrešili tvoji Zeničani, ne piše se tako!“. Šta oni znaju kako se piše Kamberovića polje! Nemaju oni pojma ni o Lameli, Magistrali, Bilinom polju, Kineskom zidu, tvrđavi Vranduk. Sve je to stalo na majicu. Eto meni prilike da im sve ispričam. Samo treba gledati u nju. Ako se malo bolje zagledaju i duže posmatraju primetiće da nedostaje deo mog srca koje sam ostavio kod vas. Snađem se već nekako i bez tog dela. Imam stent, nekako on poveže sve to.

I onda će me, kada se vratim, neki moj prijatelj pitati “zašto nisi kupio magnet”? E pa neću da ti kažem! Čitaj!

Aleksandar Pašić

Zeničanin od oktobra 2023 do juna 2024.

 



Strogo je zabranjeno preuzimanje sadržaja, vijesti, videa ili fotografija bez navođenja izvora i bez dozvole. Vlasnik materijala su Agencija za promociju PRmedia s.d. i portal Zenicablog, osim ako nije navedeno drukčije.

Kontakt sa portalom Zenicablog možete ostvariti:
email: [email protected]
Viber poruke: +387 60 355 8888
Facebook Inbox: https://www.facebook.com/Zenicablog/
Twitter: https://twitter.com/Zenicablog2010

Zadnje objavljeno