Od našeg sugrađanina Andrije Petrovića oprostio se izuzetnim, emotivnim i ličnim obraćanjem, i srbijanski književnik Stefan Simić. Dio njegovog izuzetnog teksta posvećenog Andriji, ali i našem Gradu, pročitan je danas na komemoraciji prije sahrane i posljednjeg oproštaja od Andrije. Zenicablog je večeras kontaktirao autora, te Stefanov tekst prenosimo u cijelosti, uz dozvolu autora, kojem još jednom zahvaljujemo:
Najbolja srca nekad najkraće traju.
Valjda zato što se troše na svakoga.
Otišao je naš dobar prijatelj, Andrija Petrović iz Zenice.
Kažem naš, jer je pripadao svima nama.
Gotovo jedini čovek kod koga sam mogao, u njegovom restoranu, da nastupim kad god.
Sve ostalo sam morao da pitam, da dogovaram.
Jak, mlad, u najboljim godinama.
Izdalo ga srce.
Pre koju nedelju smo se čuli, kada su mu ubili psa Medu.
Ko bi rekao da će, nakon tačno mesec dana, otići i on.
Andrija je bio duša Zenice.
Od onih koje vidiš jednom, pamtiš zauvek.
Jednom me je samo video i dao mi ključeve od stana.
Da budem dan–dva, dok traje nastup.
To samo govori koliko je voleo ljude i verovao im.
Uvek bi sa svojim bratom, Ivanom, organizovao humanitarne akcije.
Ko god da nas je napustio, posvetili bi mu nešto.
Redak čovek, retka duša, koja je osećala ljudsku patnju
Posebno ga je bolela nepravda.
Jedan od najživljih ljudi koje sam znao.
Živeo je ljubav.
Bio je ljubav.
U vremenima koja baš to i ne znaju da nagrade.
Koliko god da daš — malo je.
Stres, nervoza, pritisak.
I na kraju, danak dobrote.
Nije prolazio pored tuđe tuge kao pored izloga.
Uvek bi pitao šta može da učini.
Njegovo saosećanje nije bilo marketing, nego suština.
Otpatio bi svačiju patnju.
Radovala ga je svačija radost.
Nosio je tuđe breme kao svoje.
Jedva da je znao za pauzu, za odmor.
Nije znao da stane.
Trudio se svakoga da ispoštuje.
A da li je sebe?
Ugostitelj, u pravom smislu te reči,
koji bi svima da bude dobro, a njemu kako bude.
Njegov odlazak nije obična smrt, jer je bio jedan od najprisutnijih ljudi.
Nisi mogao da dođeš u Zenicu, a da ga ne vidiš, ne sretneš.
Bio je — čovek-grad.
Ostaće u ljudima, u sećanjima, u uspomenama.
I siguran sam da će mu se Zenica revanširati.
Njegov odlazak je još jedan dokaz koliko je sve prolazno
i da se jedino „srcem dobro vidi…“
Što znači da ljude pamtimo po njihovim delima.
I kada ih nema — tu su.
Slava Ti, dragi Andrija, i hvala Ti na dobroti.
Stefan Simić
Stefan Simić (Paraćin, Srbija, 1989) srbijanski je pisac, pjesnik i književnik mlađe generacije, poznat po socijalno angažovanoj prozi, poeziji i javnim književno-scenskim nastupima. Studirao je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a na književnoj sceni se pojavio početkom 2010-ih.
Prvu knjigu “Pustite nas” objavio je 2012, nakon čega slijede zbirke i prozno-poetske knjige “Odjeci ljudskog” (2013), “Generacijama koje rastu bez poezije” (2016), “Rekoh… i olakšah dušu” (2019) i “Povratak čoveku” (2020). Njegovo stvaralaštvo fokusirano je na savremenog čovjeka, međuljudske odnose i društvene teme, a prepoznatljiv je po direktnom, emotivnom i angažovanom izrazu.
Poeziju i prozu godinama objavljuje i na internetu, gdje je stekao široku regionalnu publiku, a nastupa širom Srbije i zemalja bivše Jugoslavije kroz autorske večeri i performativni program „Teatar iskrenosti“.Specifičnim stilom pisanja i otvorenim načinom izražavanja na nastupima privukao je pažnju u Srbiji i zemljama ex-yu. Stefan piše, nastupa, snima emisije, bori se i vjeruje u jedan novi svijet, svijet sa ljudskim likom…
Djeluje kao slobodni umjetnik: piše, javno nastupa i radi na novim proznim projektima i romanima, a njegovi nastupi i tekstovi prisutni su na regionalnoj kulturnoj sceni, uključujući književne festivale i gostovanja u Bosni i Hercegovini.
Kontakt sa portalom Zenicablog možete ostvariti:
email: [email protected]
Viber poruke: +387 60 355 8888
Facebook Inbox: https://www.facebook.com/Zenicablog/
Twitter: https://twitter.com/Zenicablog2010
