Diploma ili pročitajte jednu posebnu od 440 životnih priča završenika studija UNZE – Sutra (subota) će 440 mladih ljudi dobiti diplome završenog dodiplomskog i postdiplomskog studija. Da, njih 439 mladih i jedna ja stara. Svaka od tih diploma nosi svoju posebnu priču o odricanju, radu, ponekoj sreći i pehu. No, ja mogu ispričati samo ovu jednu. Svoju.
Vazda je kod mene bilo mimo svijeta. Normalan životni ciklus ide otprilike ovako: rodiš se, završiš školu, fakultet, nadješ posao, uživaš u slobodi, udaš se, rodiš dijete, jedno,dvoje..troje.. napraviš koju zimnicu i eto penzije.. Kod mene naopako..da se bilo udati, a poslije ćemo vidjet šta ćemo.
Udadoh se ja. Rodih i dijete, jedva nekako. Zaposlih se na poslove najniže, najmanje plaćene, a sve u skladu sa onim SSS društveni smjer. Nemaš čak ni zanimanje. No nisam se ja žalila. Bilo je teških momenata. Bilo je i lijepih.
I tako živjelo se dan za danom. Jedan za drugim se nizali. Kamioni anelgetika, glavobolje, bolnice, ljekari, tumor i onda se desila ta 2009. Ja kažem hvala Bogu pa jeste. Onog momenta kad sam se probudila skopčana na aparate sa maskom za kisik na licu, promrdala nogicama, napipala nos, tog momenta shvatih, e moja Seka jesi i usrećila i sebe i svoje roditelje. Svaka ti čast.
Da se vratimo diplomi. Ne bi ja po nju išla sutra da nije bilo Sulejmana Veličanstvenog. Te jeseni počela se prikazivati hit serija. Sve žene samo o Sulejmanu pričaju. Odgledala i ja nekih 30-40 epizoda i skontala da ću se zaglupit totalno. E, eto Sulejman me pokrenuo. Hvala mu đe čuo i đe nečuo.
Upisah se na Pravni fakultet, da nastavim gdje sam stala. Hajde, tješim ja sebe, pa jedan po jedan ispit. Jest, da to nisam bila ja. Kod mene il će biti kako treba, dat ću sve od sebe ili neće biti nikako. Sredina ne dolazi u obzir.
Ustavno pravo, puna sala studenata i ulijećem ja padobranac na predavanje. Mnogi su vjerovatno mislili šta li ova teta radi ovdje, no pravila sam se mlada, neuspješno.
Tri godine odricanja, učenja,trčanja na predavanja poslije posla, pod uslovom da imam tu sreću da me i zadesi neko predavanje poslije posla i sutra ću ugledati rezultat.
Ovim mojim ukućanima treba podić spomenik na Kamberovićima. Šta su jaja pojeli samo oni znaju, a i ja sam često mislila da će im perje počet rast po leđima. A bilo je nadasve zanimljivo učiti u stanu od 35 m2 dok ti na jedno uho vrišti Hey Jessie, a na drugoj aleee aleee i Liga šampiona. Umalo mi dijete nije ogluhlo od slušalica, a sve kako meni makar Jessie ne bi pjevala na uho.
Sad će ovo ispast neka priča o patnji, a ustvari treba biti otkačena priča o starijoj teti koja je diplomirala. Učiti je najmanji problem bio. Natjerati se na isto, ma nikakav problem. Problem su bile bolešćure. Dosadne.
Jednom me napao švabo. No sreća moja nije onaj što sakriva stvari po kući, već ovaj što popali sve organe u insana. Reiter se zove. Tako on meni dođe i ja završim sa upalom zglobova, bubrega, grla, sinusa i očiju u isto vrijeme.
Mjesec dana antibiotika, injekcija i kapi. A, ja spremam pravo EU sa proširenim zjenicama. Tema prelagana, direktive i njihovo dejstvo neću zaboravit dok sam živa. Knjiga štampana u times new roman font size 4. Da napomenem da nosim minus i kapam te kapi. Knjiga mi je najčešće bila na nosu. Dalje nije moglo. No hajd spremila ja. Izašla na ispit kaže ima neki zadatak za riješit. „Ubij slobodno“. Ni njega neću nikad zaboraviti. Gledam ja u njega 45 minuta. Gleda on u mene. Veze nemam. Al hajde reko odoh nešto napisat, pa šta god i položim. Valja sad na usmeni, a vene na rukama ispucale od cefazolina. Kontam ako profesor vidi, sigurno će se upitati „ da li njeni roditelji znaju?“. No uspjela sam sakriti ruke pod sto. Položih i to.
E onda da ne bi sve tako monotono bilo Henna završi sa upalom pluća dvije godine, jedna za drugom u septembru u sred rokova. I dok luda trčim od kuće do bolnice, skidam temperature, kuham kokoške, nekako sam uspjela dati uslov za četvrtu i diplomirati.
Kod nas na Pravu kad diplomiraš nemaš koga zagrliti. Ostao meni usmeni ispit za diplomski i na prvom septembarskom roku izađem ja. Naučila, sredila se, javila svima da idem i okinula. E,u drugom roku nisam nikome rekla. Nikome živom. Sredila se, izašla i položila. Izlazim iz učionice i plačem ko onda kad mi je papagaj Charlie prešao u vrlo ukočeno stanje. Plačem ja, a samo mi Charlie na pameti. Javim mami, mužu, djetetu, svekrvi. Babo je bio zadnji. Kaže da su mu noge otkazale. Njemu nije na um pao Charlie i ne vjerujem da je suze pustio. No, za to nemamo dokaza. A pustiće, čeka njega odbrana magistarskog. Ima da se sjeti i Charlieja i Pujde i Bekana.
Sutra će Gradska arena biti ispunjena kao nikada. Svi moji fanovi, rodbina do šestog koljena, u pobočnoj i vertikalnoj liniji, tazbina, svi će doći da vide i to čudo, mene sa diplomom. Otprilike će to izgledati kao kad Nadal pobjedi na turniru. Toliko će ljudi sutra biti, da će mi i Čola zavidjeti (autograme i i fotkanje je moguće dobiti u periodu od 13,00- do 13,05. Prve tri osobe koje lakaju ovo imaju gratis jednu fotku i kolač).
I to je ta priča. O diplomi.
Iduće godine, abda još jedna promocija.
Autorica: Derviša Fetić Zahirović
preneseno uz dozvolu autorice
Kontakt sa portalom Zenicablog možete ostvariti:
email: [email protected]
Viber poruke: +387 60 355 8888
Facebook Inbox: https://www.facebook.com/Zenicablog/
Twitter: https://twitter.com/Zenicablog2010
